Eko gost

#1 Eko gost – Mini eko zona

Pogled sa Povlena

“Samo boravak u prirodi rađa istinsku ljubav prema njoj.” – Nataša Jančić

Prošle zime kad god bi mi nedostajalo zelenilo tiho bih se ušunjala u njihovo zeleno instagram carstvo da uživam u lepoti koju uvek nepogrešivo uspeju da uhvate svojim objektivom. Ova petočlana porodica koja čini Mini eko zonu će vam probuditi želju za avanturom, planinama i neosvojenim vrhovima. Dobra vest je da se većina predela koje možete naći na njihovim fotografijama nalazi u Srbiji i možda je baš ovo leto ili jesen pravo vreme da sami ili porodično krenete u svoju zelenu avanturu.

Sa Natašom Jančić, mamom Mini eko zone, sam prčala o tome kako da se pripremite za planinarenje, gde su najlepši vrhovi koje mogu da osvoje i oni sa manje kondicije, kao i o njihovim porodičnim eko navikama, od kojih neke već danas možete da usvojite…naravno, ukoliko to želite.

Da li se ljubav prema prirodi uči ili se sa njom rađamo?

Čini mi se da smo se i muž i ja rodili sa tom ljubavlju prema prirodi, zbog koje smo birali prirodnjačke aktivnosti, koje su nas i spojile. A možda smo ranijih godina svi bili više u skladu sa njom, pa je to oblikovalo naše generacije. Danas je situacija mnogo drugačija, tehnološki izazovi su veliki, plastične igračke, tržni centri i igraonice…zbog toga se danas sa decom mora raditi na razvijanju ekološke svesti bukvalno od rođenja…samo boravak u prirodi rađa istinsku ljubav prema njoj.

Šta je boravak u prirodi doneo vama kao roditeljima, a šta vašoj deci?

Porodični boravak u prirodi svima nam je doneo na prvom mestu neprocenjive zajedničke trenutke i pluća puna svežeg vazduha. Deci je svaki obilazak prirodnih bogatstava, čas biologije i geografije na otvorenom. Pored njih smo se i mi podsetili nekih prirodnjačkih lekcija, ali i mnogo toga novog naučili. Uglavnom diskutujemo o svemu što vidimo u prirodi, zajedno istražimo šta bi to moglo biti, i tako naučene stvari teško se zaboravljaju. Nama su vikendi u divljini reset od grada i radne nedelje, a deci širenje vidika i ekološke svesti.

Bukove šume Cera

Pošto ćemo kako stvari stoje najverovatnije godišnje odmore provesti u Srbiji, koje su tri destinacije koje su po vašem mišljenju najlepše za planinarenje sa decom i zbog čega? I koje biste migli da preporučite potpunim početnicima?

Početnicima koji bi voleli da osvajaju vrhove Srbije, a osećaju neku vrstu nesigurnosti ili im fali motivacije, preporučujem da se priključe nekom planinarskom društvu. Oni koji vole da šetaju sami neka za početak istraže pitomi Povlen, bukove šume Cera ili zeleno prostranstvo Rajca. Kada počinjete da planinarite sa decom, važno je postepeno povećavati izazove, kilometre i visine, kako se kod njih ne bi stvorila averzija prema hajkingu. A i za nas odrasle nije loše da postepeno stičemo planinarsku kondiciju. Odabrala sam baš ove tri destinacije jer su predeli prelepi, imaju lepo obeležene staze koje nisu preterano zahtevne.

Planinarenje sa decom

Šta se obavezno nalazi u vašem planinarskom rancu?

U prirodu se nikada ne kreće bez dovoljne količine vode, i zato je voda prvo što pakujemo u planinarski ranac. Važno je imati zaštitu od sunca, kiše ili vetra, pa je sledeće kapa/kačket, kabanica (ili vodonepropusna jakna), a zimi perjani prsluk. Uvek vodimo računa da imamo dobru obuću – poluduboke, vodonepropusne cipele, ali za svaki slučaj u rancu uvek imamo i rezervni par čarapa. Zatim je tu set za prvu pomoć u koji sam nedavno dodala i dobru pincetu za vađenje krpelja. Čeona lampa, švajcarsk nožić, pištaljka, maramice, kompas, upaljač…Za užinu pakujemo koštunjavo voće i energetske pločice i neku voćku, ništa kabasto i teško. Ako procenimo da ćemo na planini provesti ceo dan, ponesemo i sendviče, koji su najslađi na vrhu. Ono što nije neophodno, ali mi obavezno nosimo je, foto aparat, durbin ili dvogled, mini mikroskop.

Selo u kome je Mini eko zona provela dva meseca za vreme vanrednog stanja.

Nekako smo se poslednjih godina, pa i decenija otuđili od prirode, postoji li šansa da joj se približimo i u njoj osećamo kao kod kuće?

Ko želi, uspeće da joj se približi, makar tako što će vikendom odlaziti u prirodu. Mnogi joj se vraćaju i tako što menjaju grad za selo, i moram priznati da smo i mi blizu te ideje. Posebno nakon dva meseca provedena u selu (tokom vanrednog stanja), kada smo delimično iskusili seoski život i uporedili ga sa gradskim.

Život na selu

Šta na ličnom planu radite kako bi planetu učinili zelenijim i lepšim mestom za život?

Najbolja stvar koju smo u proteklom periodu uradili je što smo počeli da kompostiramo na terasi. Oduševljeni smo rezultatima. Godinama učestvujemo u akciji gradske čistoće “eko kesa” (odvajamo otpad za reciklažu). Ove dve aktivnosti nam značajno smanjuju količinu otpada koju odlažemo u kontejner. Smanjili smo upotrebu mesa na dva-tri puta nedeljno, a i tim dnima se trudimo se da količinski porcije budu male. Svakog proleća i jeseni posadimo barem po jedno drvo. Retko kupujemo garderobu za decu već je razmenjujemo sa prijateljima. Štednja struje i vode se podrazumeva, kao i nošenje cegera i izbegavanje jednokratne plastike.

Pravljenje komposta na terasi

Šta u budućnosti možemo da očekujemo od Mini eko zone?

Planovi se menjaju, kao i vreme u kom živimo. Trenutno je teško reći u kom pravcu će se razvijati Mini eko zona. Nastavljam sa radionicama i blogovanjem jer tako prenosimo poruke najvećem broji ljudi. Mnogi nas pitaju da li ćemo organizovati neke porodične šetnje. Priznajem da bismo i mi voleli da onlajn druženje prebacimo u neku prirodu, ali još uvek nismo spremni za tu avanturu.


Author

burlicconi@gmail.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *